Ne sjeća se ni sama kada je prvi put uvidjela ili osjetila bilo kakvu nadnaravnu moć oko sebe ili u sebi. Ali vjerovala je, koliko se može sjetiti, duboko je vjerovala da postoje takve stvari, makar ih nikad nije ni osjetila.

Sve do svoje dvanaeste godine. Počelo je s laganim peckanjem u dlanovima, pa u ušima i na kraju u prsnom košu. Žalila se na tu bol svojoj majci, govorila joj kako postaje luda od toga i da ne zna kako da ugasi glasove unutar sebe. Majka bi ju samo zaključala unutar sobe i nastavila se smiješiti vanjskom svijetu, praveći se da kćerin problem niti ne postoji.

Ali Francuzi, kao i Englezi su rijetko priznavali da imaju bilo kakve probleme, a kamoli još da se suočavali s njima.

Sophie je i plakala. Plakala je nečujno i ponekad tiho, proklinjajući svoju majku, svoju samohranu majku i glasove unutar sebe. I najviše od svega, bila je ljuta, ljuća od bilo kojeg ljudskog stvorenja, želeći razbiti vrata koja su je dijelila od svijeta i maknuti s puta ženu koja je bila nemoćna i nesposobna joj pomoći. Zamrzila je vlastitu majku na kraju. Toliko ju je zamrzila da je željela i priželjkivala njezinu smrt.

I jednog dana, Smrt je dočekala Sophijinu majku. Predavši joj jedini obrok koji je dobivala, Sophie ju je primila za ruku i usredotočila se na majku, njezinu smrt, dok su joj um ispunjavale stravične mogućnosti smrti njezine majke.
Majka je zajecala jedanput, ali Sophie je samo ju uhvatila još čvršće i žena je za par sekunda bila mrtva.

†
"Sophie? Cocotte, il est temps pour réveiller."
Nečiji glas ju je očito budio, ali ona se nije sjećala ničega. Niti gdje je, zašto ili kako.

"Alex?" ona promuca, nesigurna u odgovor.
"Chérie, c'est Ditte."

Ditte. Nemoguće. Istina, demon joj je rekao da je preživjela ali svejedno... Kako li se je našla kod nje? Zašto je kod nje, uopće?

"Ditte!?", ona se brzo podigne iz kreveta i ugleda Dittinu tamnu glavu ispred nje. "Ditte...", ona počne smireno i tiho. "Ditte, tu maniaque! Tu baiser fou! Stupide, stupide, stupide!", opalili ju par puta u rame, ali ova se ne pomakne niti milimetar. Samo ju je promatrala stoičkim pogledom, njezinim hladnim, pomalo tužnim očima i sa sjetnim osmijehom na licu.
"Malheureusement, tu n'e pas changé d'un iota.", ona reče.

Sophie se odjednom rasrdi. "Eh bien, mieux que de traîner avec des DÉMONS, Ditte. Pas avec les humains. Pas de fantômes ou de monstres avec comme moi. Non, Ditte a tout faire sur son propre chemin, n'est-ce pas corriger mon cher?" Bila je bijesna. Možda više nego što je trebala. "Oui, oui ... Qui e typique pour toi. Faire tout sur tus propre main. Mémé moi, je suis mort pourrais, a été blessé, mais la chose la plus importante était que tu a été un grand temps. Sais-tu ce que je devais passer par juste pour obtenir des informations? Combien de temps j'ai attendu? Toutes les choses que j'ai entendues de la Enfers? Sais-tu?"

Dittino lice nije odavalo ništa. "Une baise rapide avec ton informateur résolu ce probléme, n'est-ce pas Sophie? Tu es si peu profonde."
I ona ode. Samo tako, pokupivši sa sobom svoj voćni miris parfema i svjetlost u sobi. Sophie je ostala sam u sobi. Ponovo.

"TE FAIRE FOUTRE, DITTE! Je n'ai pas besoin de gens comme vous. Je n'en ai pas besoin!"


Alexova glava se prolomi iza vratiju, sa umornim pogledom zabrinuto je stiskao čašu u svojoj ruci, jer je znao koliko zlobna Sophie može postati. Koliko god mlada ona bila, znala je, barem prije, razbiti pola stana, ruka krvavih i pogleda kao u očajnog luđaka pričati mu o svojim žrtvama, o masakrima i onda se tek poslije smiriti. Znao je da ljubi luđakinju, ali ju nije htio pustiti. Previše ju je volio za to. Previše ju je trebao za to.

"Est-ce que ça va?", upita ju brižno i priđe joj bliže.
"Je suis bien sur, Alex. Je suis toujours une bonne chose. C'est la façon dont il est censé etre. Je n'ai pas mes pouvoirs plus, je n'ai pas Ditta plus, je n'ai rien.
Je ne tu aver, mais je sais que tu ne pas de moi. Je ne suis que ton chargeur et rien de plus. N'est-ce pas? Alex?" ona završi i pogleda ga. Izgledao je zabrinuto, znala je da je previše rekla, ali nije se mogla zaustaviti. "Tu sais que je ne suis pas fâché de ce que j'ai dit de toi. Ou ces choses que je lui dit. Je dis toujours ce que je pense. C'est la seule façon que je peux survivre, c'est la seule façon que je peux etre indépendant des autres. Il est plus facile comme ça, Alex.
Mémé puis-je encore, je t'aimerai toujours. Cela qui me mourir."

Zaustavi se i udahne zraka. Odjednom je osjetila nedostatak kisika u plućima, i ruke su je boljele. Pretjerala je.

"Avec les tan charades tu aller seulement de pousser les gens en arriére, Sophie. Mais, je ne suis pas heureusement rabotage de quitter jusqu'a ce que tu retrouver tes pouvoirs en arriére et finir le travail. Suis-je clair?" prijeteći joj prst pokaže.
"La seule chose que je veux savoir, Alex, est pourquoi mon intéręt puissance dont tu aver tant de choses. Pendant tout ce temps, tout ce temps putain tu étais avec moi, me soutenir, m'a formé et que ... En fin de compte je trouve que tu ne prévoye de me quitter. En fait, je savais que tout ce temps, tu sais?"
On podigne svoje obrve.
"Oui ... Je sais que c'est la premiére fois que tu entends cela. N'est-il pas? C'est tellement typique Alex. Tu penses que tu sais tout, mais tu ne sais rien. Pas mémé un seul indice. Tu cheval."
Bila je ljuta i na njega, i nije osjećala grižnju savjest zbog toga. Znala je da ju iskorištava, ali ona je i njega iskorištavala i s time, ona je bila uvjerena da ga je tretirala istim načinom kojim je on i nju iskorištavao.

Podigne se iz kreveta, uzme mu šalicu iz ruke i prstom druge ruke ubode ga pokraj ramena.
Ona osjeti kako moć izlazi i nje i prelazi iz prsta u njegovo rame.

"Alex, tu es un morceau de merde. Piéce la merde de démon", posprdno se nasmiješi. "Je suis désolé pour tu, mais je sais que tu vas poursuivre tes tirany, avec ton exploitation. Je espérons que les autres filles ne vont pas etre si fou et stupide ... Comme moi."

I s tim riječima ga gurne svom snagom na pod, koristeći se samo jednim prstom i začuje njegove vriskove i vonj spaljene krvi, dok je izlazila iz stana, tog prokletog stana prema čovjeku koji će joj pomoći.

Vers un démon, reče sama sebi, i odmahne vlastitom glavom, ne odobravajući.

†
"Dorian?" ona zazove njegovo ime i nasloni se na zid prizemlja njegove kuće, znajući da će se ubrzo spustiti dolje, kada završi sa svojim... Ljubavnicama.
Maleni osmijeh se pojavi na njezinom licu, nakon 3 sata, nakon što je napustila krvavog Alexa i Dittu. Dittu. Jebenu Dittu.
"Ovdje sam, mon cherie", pojavi se naslonjen na prozorni okvir, negdje tri metra iznad nje. "Čuo sam što se dogodilo... S tobom i Ditte, čak i Alexom."
Ona raširi svoje oči. "Vijesti putuju brzo, to jest one koje želiš. Koje možeš dobiti na određene načine", prstima pokaže na što misli. Novac.

Sophie nije bila glupa, znala je kavim se poslovima bave demoni poput njega. Droga, preprodaja oružja i sve ilegalne stvari, su bili tipični poslovi demona poput Doriana. Osim njega, jer se on bavio uzgojem cvijeća iz Nizozemske. Tulipani, zumbuli,... Što god ne, glavno da je cvijeće i dobre cijene, jer to se najviše prodavalo u najromantičnome gradu na svijetu, Parizu.
I ona je bila iznenađena prvi put kada je čula, ali uspijela je ne previše prepitivati ga i ostaviti na miru.
Ali svaki put, na kraju njihovih sastanka je ostavio cvijet za nju.

Ogleda se oko sebe, ali ne primijeti ni jedan cvijetak oko njih, već samo visoke, jako visoke sive zidove i spiralno stubište koje je vodilo na gornji kat. Promisli na neko vrijeme, da li je vrijedno da mu odgovara na njegovo očito pitanje, i premda je cijelo vrijeme govorio na engleskom jeziku, ona nije htjela razgovarati s njime na francuskom, barem ne još.
"Pa da, bilo je teško. Zapravo, popizdila sam, ali otišla sam i ne namjeravam se vratiti."
"Znači....", on otegne. "Želiš li ti reći da ti treba mjesto da spavaš i živiš?"
Ona kimne glavom poput prave malene dobrice, što nije bila.
"Pa... Slobodno možeš živjeti sa mnom, tu nema nikakvog problema", nasmiješi se lukavo. "Ali to će te koštati."
"Krvlju, da znam", ona reče, svjesna da će se morati odnositi prema njemu kao i prema Alexu, koristiti isti obrazac ponašanja. "Ali da te upozorim", ona se prisjeti. "Moći su mi se vratile, Dorian. I vjeruj mi, moćnija sam."
On se sada smiješio jako široko, skočio ispred nje i stavio njezinu bradu u svoj dlan. "To mi je jako, jako drago čuti."

I utisne joj poljubac u usne.


Komentari (6)