Hladna voda joj je prolazila po leđima, stvarajući trnce na suhoj koži, koja je vapila za vodom.
Koža joj je bila uvijek suha i hrapava, usnice pune ožiljaka i tamne boje šljive.
Sva svijetla u stanu su bila pogašena a jutarnje svijetlo nije moglo proći kroz zatvorene prozore.
Mrzila je sunce. I svjetlost općenito.

Rukama pažljivo podigne kosu koja se bila zalijepila na njezina leđa i zaveže u malu punđicu na vrhu glave.

Izađe iz tuša, lagano tapkajući prstima po hladnim pločicama i krenuvši ravno prema vratima kupaonice.
Temperatura unutar sobe je bila ustajala, baš kako je ona voljela, premda joj je neka hladnoća hladila tijelo i zadrhtala je.

Sjela je na krevet, neosušene kose i kože, gola sve dok se nije digla, znajući da je sunce zašlo.
Otvorivši prozor, shvatila je ubrzo da je vani hladno, ali nije bilo puhalo, kako je znalo puhati u ovome dijelu grada. Pun Mjesec, uštap je sjao visoko i Sophie je znala da neće spavati cijelu noć.
Čula je šuškanje na vratima, pa je brzo uzela plahtu, prekrivši se i sjela na klupicu ispod prozora i rukama trljala lavandu, to jest ono što je ostalo od nje suhe.

"Ton temps est parfait.", započela je govoriti tihim glasom prema prilici koja joj se približavala. "As-tu été dans la boulangerie?", upitala ga je, zagrlivši ga oko boka i utisnuvši mu poljubac u majicu.
"Oui, j'ai été. Mais ils ne pouvaient pas la trouver elle."
"Honte. J'ai entendu dire qu'elle a failli mourir, et ils ont kidnappé son, juste pour quelque chose inprint dans sa peau. Je savais qu'elle n'allait pas tout au long. Elle, elle n'a tout simplement pas assez de force, pas plus."
Potvrdno je klimnuo glavom, dok se primicao da sjedne pokraj nje.
"Je suis d'accord avec tu. Elle pense qu'elle peut faire beaucoup. Mais elle ne peut pas. Et elle a perdu quelqu'un sur la route, juste pour qu'elle puisse se venger."
Nasloni se na njega, ne želivši više razgovarati.
Spusti mu glavu na njezine usne i počne ga ljubiti. Znao je da ga iskorištava ali nije mogla drugačije.
"Je t'aime Alex", govorila mu je dok ju je, držeći za bedra prenosio na krevet.

†
Već je osjetila miris upaljene cigarete i tople kave kada joj je dolazio i laganim pokretom po ramenu neizgovorenim riječima rekao joj da je vrijeme da se razbudi i da izađe iz stana.
Sophie ga je pogledala kao da ima neki mentalni problem jer je tako provodila dane.
Spavajući i gledajući navečer nebo.
Pogledao ju je namršteno, uzeo cigaretu i izašao iz sobe.
"Tu savais que ça va venir á cette question. Tu ne peux pas attendre de me battre bientôt. Pas du tout!", upravo je upalila novu cigaretu kada je on uletio u sobu i unio joj se u lice.
"Penses-tu que tout est en noir et blanc pour moi? Non, il n'est pas Sophie! Mais je utiliser ce que je sais, et ce que je crois en."
"Déchets, Alex! Déchets! Tu ne sais męme pas é quoi crois-tu!"
"Je sais que je suis pas comme toi. Tu peux tuer quelqu'un, mais je me demande qu'est-ce que tu arrétes!?"
"Veux-tu savoir? Veux-tu vraiment savoir?", glas joj je bio tih, nije se voljela svađati. Niti podizati glas. "Je ne peux pas."
"Qu'est-ce que tu ne peux pas?" sjeo je pokraj nje, podignuvši joj ispružene noge na svoje.
"Tuer personne. Il ne marche plus."
Da bi mu to dokazala ona smjesti svoj dlan na njegova prsa. Oči su mu se raširile od straha, znajući što mu može napraviti.
Ubiti joj je bila najblaža opcija.
Ali se nije dogodilo ništa. Možda je dobio par posjekotina, koje su brzo zacijelile ali to je to.
Nikava bol, nikakva krv.
Sophie više nije mogla ubijati, čak niti dodirom.

†
Kardigan joj je bio crni, a rupe na rukavima su bile vidljive, još ih je ona bušila izgriženim, tamno namazanim noktima. Duga, rijetka kosa joj je bila ispletena u pletenicu a usnica joj je krvarila, grizla ju je previše. Znala je da se te navike treba riješiti.
"Kako je prošlo?" upitala je dečka kratke tamnosmeđe kose, koji je naslonjen na zid pokraj ulaza na krov pušio cigaretu.
"Prilično loše ako mene pitaš", jednostavno joj je odgovorio, bacivši cigaretu i ugasivši ju jednim korakom.
"Jebote! Nisi sposoban ni za to!" Sophie se zaleti na dečka, zabivši mu šake u prsa.
"No, no, draga", odmakne se od nje. "Ne želiš valjda da ti doušnik umre, i to od tvoje ruke?"
Sophie se bijesno zagleda u njega pa u svoje dlanove. Bila je bijesna na sebe što je uopće dopustila da izgubi moć. I dalje je bila tu, ali kao da se ugasila, kao da tek lagano tinja.
Sophie je brzo zaključila da joj možda treba vremena da se vrati.
"Živa je i zdrava, ako te zanima. Ton petite amie", to je bilo zadnje što je rekao, prije nego što je skočio na ulicu, skroz sa krova peterokatnice.
Prokleti demoni, Sophie pomisli dok je silazila niz stube. Barem je Ditte bila živa. Za sada.


Komentari (23)